Danis Tanović govorio za beogradski list: “Kad je devedesetih onolika sila napala na Bosnu i nije uspjela da nas savlada, teško će ovi što sad nešto prijete”

“Ne postoji jedan Beograd, ne postoji jedno Sarajevo, ne postoji jedna Zenica, jedan Zagreb, jedna Ljubljana. Ali ovo je moje Sarajevo, ja sam to snimio, to je moj doživljaj ovog grada. Ja ne kažem da je on objektivan, ali svi mi živimo subjektivno i imamo neke svoje balone”, objašnjava u razgovoru za Danas bosanskohercegovački oskarovac i reditelj Danis Tanović, povodom svog novog filma „Deset u pola“.

Glavni akteri ove romantične komedije, koja je imala premijeru na otvaranju 27. Sarajevo film festivala, su Enes Hadžihadžić (Branko Đurić-Đuro) i Izet Mulahadžić (Izudin Bajrović), dvojica prijatelja, čije se ćevabdžinice nalaze jedna nasuprot drugoj. Oni su i konkurenti, iako će Enes biti „krivac“ za Izetov nagli poslovni uspeh, jer mu je poslao u restoran zagrebačku vlogericu koja će ga nahvaliti i njegove ćevape na internetu proglasiti najboljim, piše Danas.rs.

Uz to, deca dvojice prijatelja se zabavljaju, a sve se dešava tokom pandemije u Sarajevu, doduše, pred leto kad se u Baščaršiju polako vraća život. U filmu se pojavljuju i Goran Bregović, Halid Bešlić, zamalo i Loša.

“Cijela priča je malo luda. Počela je tako što sam ja, kao što svaki put kad odem, u Slano na more poneo ćevape. Tamo smo ih s lokalnim Dalmošima, koje ja volim, bacili na roštilj. Oni su doneli neke ribe, mi ćevape, a onda je došla i neka cura i Sarajeva i pitala odakle su ćevapi. Ja sam rekao: „Iz ‘Hodžića’“, a ona: „Đe ćeš u ‘Hodžiće’, što nisi u ‘Zmaja’?“ „Kakav Zmaj, jesi normalna?“, kažem joj i onda smo se krenuli svađati.

Ovi Dalmatinci gledaju, pitaju da li smo normalni…

Poslije smo pričali nas par prijatelja, zezali se kako o tome treba napraviti film. Pričao sam i sa Mirom (direktor SFF – prim. A.Ć.), rek’o sam mu „ovo ludilo od korone neće proć, ja ne znam više šta ću radit, hoću poludit“. Propao mi je film koji sam trebao da radim na Malti i Miro mi onda kaže da imamo neki mali budžet ako hoću. Pitam koji, on kaže 200.000 eura. „Hajde, pusti me da razmislim“, rekao sam i tako je sve počelo…”, priča Tanović.

Novinar ga je upitao kako to da ste na priči tokom jednog od mnogih talasa korone, a odlučili da ona bude romantična i duhovita, zašto?

“U tom ludilu i crnilu koje nas je okruživalo u Sarajevu, jer je taj prvi talas kod nas ovdje bio strašan, rekao sam da ne mogu više da pravim teške priče. Sjedeo sam s Nikolom i njemu to isto kazao, da ne mogu više o teškom bosanskohercegovačkom životu. Hajmo napraviti nešto što je duh Sarajeva – lepota, zezancija, sve ono što ovaj grad zapravo jeste. I, tako, u onom ludilu i sivilu – ne smeš izlaziti napolje, pereš ruke kad god izađeš, nosiš maske, rukavice, voće pereš – mi pišemo ovu našu priču”, ističe Tanović.

Uz ostalo govorio je i političkim odnosima u BiH.

Na pitanje novinara kakav je njegov odnos prema dopunama Krivičnog zakonika BIH, kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca, Tanović je kazao:

“Imam takav odnos da vama treba, zbog vas, ne čak ni zbog nas, prvo zbog vas, da vam treba Vili Brant. Srbiji treba Vili Brant. Treba čovjek da kaže „izvinjavamo se za sve što smo uradili, to smo radili, nije bilo u redu“. Tačka. Nama više ništa ne treba. Ne tražimo mi nikakve odštete, samo da neko kaže – to je bilo pogrešno, a ne da imamo nekog ko živi 80 kilometara odavde i kaže – to nije bio genocid, možda vam se ponovo desi.

Pa, mislim, nećemo daleko tako doći… S tim, da se razumijemo, kad je devedesetih onolika sila napala na Bosnu i nije uspjela da nas savlada, teško će ovi što sad nešto prijete. Ovaj grad su branili ljudi u tenama, u starkama… To neće nikom ništa dobro donijeti, to je budalaština. Treba svi ljudi da se izvine za sve. Pri tome, da se stvarno ne izjednačavamo, jer stvarno nije bilo isto…”, rekao je Tanović.