Članica Svjetske asocijacije istraživača i profesora genocida, Janja Beč Neumann, kazala je za N1 kako se nada da će biti potvrđena presuda Ratku Mladiću za genocid u Srebrenici.
Dodala je kako bi najbolje bilo da bude osuđen po svim tačkama optužnice. Jer sam tako, zaključila je, može početi proces zaliječenja.
N1: Kakva su vaša očekivanja od presude Ratku Mladiću? Da li smatrate da će prvostepena presuda biti potvrđena?
Janja Beč Neumann: Mislim da će biti potvrđena. Ili da drugačije kažem – možda i neće biti potvrđena. Možda će biti dodane i ostale optužnice, za genocid u ostalih pet opština. To bi bilo po meni najbolje, po svih nas. Uticalo bi na proces zaliječenja zbog zločina koji su ti ljudi učinili.
Ja nisam pravnica, nemam sve dostupne informacije koje imaju sudije. Ali taj proces poznajem kao sociologinja i istraživačica genocida. Mi koji se bavimo time od Namibije do Bosne i Hercegovine – naš bazični aksiom je da je genocid proces. Genocid nije samo Srebrenica, genocid nije samo Auschwitz. To je proces koji traje, koji se nije samo dogodio.
Janja Beč Neumann: Genocid dolazi “krivudavim putem”
Sudija Richard Goldstone je shvatio, neovisno što nije sociolog. On je podigao optužnici za genocid na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine. On je to pravnički brilijantno utvrdio kada je naveo period od april 1992. do 25. jula 1995. Tim je uključio ovo što govorim da je genocid proces. Svaki genocid je specifičan. Ima svoju sopstvenu biografiju i jedinstven je. Ali postoje stvari po kojima se može porediti. Ja spadam u tu školu. Do genocida se dolazi “krivudavim putem” uz učešće domaćih, ali i međunarodnih faktora.
Šta razlikuje ratne zločine od genocida?
Svi se držimo tog pravnog okvira. Prema konvenciji koja je 1948. usvojen u Parizu, u Ujedinjenim nacijama… To je konvencija o genocidu. Ima devet tačaka. Broj ubijenih je značajan, iako u konvencij se kaže da je genocid djelimično ili potpuno uništenje grupa. Iako grupa je i dva čovjeka. Najteže je dokazati namjeru da se počini genocid. Zbog toga su padale mnoge optužnice. Naravno tu je bilo dosta i političkog uticaja.
Vaša knjiga “Pucanj duše” zapis je o ženama koje su u genocidu u BiH izgubile članove najuže porodice. Sa kojima ste vi ‘95. i ‘96. godine razgovarali u izbjegličkim kampovima u Sloveniji. I deset ispovijesti ste sabrali u knjizi. Je li ta količina užasa i patnje koju ste knjigom prenijeli na vas kao autoricu, kao društveno angažiranu intelektualku, ostavilo neizbrisiv trag u smislu opredjeljenosti da progovarate o genocidu?
Ti događaji su apsolutno promijenili moj život. To je bilo izuzetno teško iskustvo. Ja sam od tada strašno izolovana i usamljena. To se teško nosi. Ali i dalje mislim da sam trebala tako uraditi. Ne radi se samo da vi slušate te ispovijesti. Nego ne možete vjerovati da je to istina.
Zašto su samo ispovijesti žena? Muškarci u tim kampovima nisu htjeli da razgovaraju sa mnom zbog moga akcenta. Žene su htjele da pričaju, a muškarci nisu. Žene imaju veću emotivnu inteligenciju.
Važna je tema da i žrtve poriču genocid ili zločin. Ne samo oni izvršioci. Jer je žrtvama prevelika bol da se sjećaju ponovo.
Ispovijest Emire iz sela Milačevci
Možete li nam prenijeti jedno od svojih iskustva koje prenosite i u knjizi, a tiče se kraja 1995. godine i vašeg razgovora sa ženom, Emirom. Ona pokušava od vas dobiti odgovor o onom što se desilo u Srebrenici?
Emira je iz sela Milačevci, sat i po hoda od Srebrenice… Tako je ona mjerila. Srela sam je u berlinskom centru. Proveli smo dana zajedno. zašto sam je upamtila? Cijeli njen život je u izbjegličkoj sobici. Mi smo tu proveli dan. Meni je teško bilo da slušam, a njoj da govori. Brilijantno je govorila. Zapamtila sam je po izjavi da je “cijeli svijet gledao i znao, ali nije nam ništa pomogao”. Po strani je stajao cijeli svijet. Po tome sam je upamtila.
Također, upamtila sam je i zato što negira da se desio genocid. Ona ne kaže “ubili su mi muža, sina, zeta…” Ona kaže “nisu mi došli muž, sin, zet…” Ona koristi druge riječi. Poriče. Kad se završio naš razgovor ona je šutila. I na mom odlasku mi kaže: “Reci mi…”. Znam šta će da me pitao. “Molim te reci mi ako znaš?” Šta ako znam? “Da li su ih sve ubili?” Zašto misliš da ih nisu sve ubili, pitala sam. Zašto misliš da ne bi ubili 1.000, stotinu ili dvadeset? Ona mi je odgovorila: “Svoji smo bili”. “Radili smo zajedno, živili smo zajedno”. To mene najviše pogađa. Često mi na san dolazi…
