Ivo Čeko je bio član jedinice vojne policije koja je čuvala hotel u gradu, u centralnoj Bosni i Hercegovini, kada je sreo grupu mladih Amerikanaca i Kanađana, u ljeto te 1994. godine. Priznaje da njegov engleski nije bio baš najbolji, ali su uspjeli da razmijene par rečenica.
“Razgovarali smo, smijali se”, prisjeća se Ivo i dodaje: “Naravno, nisam ništa očekivao od njih”.
Kada je jedna mlada žena iz grupe rekla Ivi da putuje nazad u Kanadu i pitala ga šta bi da mu pošalje, on je u šali rekao:”Pošalji mi pasoš”.
“Zatim me je ona pitala da li zaista želim da odem iz Bosne, a ja sam joj odgovori: ‘A, ko ne bi'….jer bila je očajna situacija”, prisjeća se on.
Tri sedmice kasnije, Ivo dobija jednu smeđu kovertu unutar koje su bili nepopunjeni kanadski imigracioni formulari i par čarapa. Ispunio je dokumentaciju, aplicirao za vizu i stigao u Kanadu u martu, 1997. godine. Danas, skoro tri decenije kasnije, Ivo traži ovu grupu ljudi kako bi se ponovo povezao sa njima, i rekao im koliko im je zahvalan za sve što su učinili.
“Samo želim da ih nađem i da im zahvalim, da ih zagrlim, možda popijemo koje piće zajedno”, kaže Ivo, čija je današnja adresa kanadski Kalgari.
On se ne sjeća previše detalja u vezi te grupe, osim da su bili u dvadesetim godinama i da su imali gitaru. Nije siguran, ali možda su bili i zaposleni u nekoj humanitarnoj organizaciji koje su tada masovno donosile pomoć.
Vijest da je dobio papire za Kanadu brzo se pročula Novim Travnikom, gradićem gdje je svako znao svakoga, Ubrzo, prijatelji su mu došli na vrata, moleći da fotokopiraju dokumentaciju – javljaju Nezavisne.
Ivo sam ne zna koliko je ljudi sa tim formularima uspjelo da se dokopa Kanade, ali on zna nekoliko, uključujući i neke njegove prijatelje.
Ivo svih ovih godina nije uspjevao da potraži ljude koji su mu pomogli, jer je posljednjih 26 godina odgajao djecu, zarađivao za njihovo školovanje, a zatim pokrenuo i sopstveni posao.
Ipak, zbog problema tokom pandemije, bio je primoran da zatvori svoj biznis, djeca su sada odrasla, svako ima svoj život. Kako mu se približava 60. rođendan, osjeća potrebu da potraži te ljude.
“Oduvijek sam želio da ih nađem, ali nikada nisam imao vremena. E, sada imam vremena”, kaže on,
Prošle sedmice uz kćerkinu pomoć, napisao je post na jednoj Facebook grupi. Za sada, nema nekih tragova, ali se nada da će mu se posrećiti i da će pronaći ljude koji su mu, bukvalno, promijenili život.
“Kada im nađem, ispričaću im jednu lijepu priču sa srećnim krajem. Oni su to vjerovatno već i zaboravili, ali ja nisam”, kaže Ivo na kraju.
